Krpelji

O krpeljima

Krpelji su u prirodi rasprostranjeni vrlo široko. Ima ih u brdskim ili ravničarskim šumama kakva je i Zabran, ali i uz polja, u vrtovima, živicama, okućnicama.

Javljaju se u većem broju u proleće i rano leto svake godine. Najaktivniji su u 5. i 6. mesecu. Ima ih i u jesen, ali znatno ređe, a izuzetno i zimi ako je zima topla i bez snega. Njihova brojnost varira od godine do godine zbog raznih faktora od kojih su neki poznati, a mnogi još nepoznati. Na primer, većoj brojnosti krpelja pogoduje blaga zima.

Krpelji i zarazne bolesti

Svojim ubodom krpelji mogu na ljude preneti neke zaraze. Ali srećom nisu svi krpelji zaraženi mikroorganizmima koji mogu naškoditi čoveku, već samo njihov vrlo mali deo.

Krpelji o kojima je ovde pretežno reč su šumski krpelji vrste Ixodes ricinus. Oni mogu na ljude prenijeti dve bolesti: virusni krpeljni meningoencefalitis (KME) i infekciju uzrokovanu bakterijom Borrelia burgdorferi , poznatu pod imenom bolest Lyme (ili Lyme-borrelioza, ili hronični migrirajući eritem).

Gde se u prirodi nalaze krpelji?

Za izletnike je važno znati da se krpelji u doba svoje intenzivne aktivnosti, a to je proleće i rano leto, smeštaju na grmove i nisko rastinje do visine oko jednog metra, i tu na istaknutim vrhovima grančica raširenih nožica čekaju da kraj njih prođe neko toplokrvno biće (životinja, čovek), kako bi se na njega prihvatili i pronašli povoljno mesto na telu gde se mogu svojim oštrim rilcem ubosti u kožu i sisati krv.

Obrok krvi nužan je krpeljima u svakoj od razvojnih faza, a najveću količinu krvi treba odrasla ženka kako bi mogla izvesti svoje potomstvo tj. proizvesti više stotina pa i hiljada jajašaca. Za vreme sisanja, ako su zaraženi nekim za ljude opasnim mikrobom, krpelji mogu preneti i tu infekciju. Pri tome je mogućnost veća ako je trajanje sisanja i boravak na telu duži, pa je tako najveći rizik ako se na nas prihvati odrasla ženka krpelja. Ona za nekoliko dana, može višestruko premašiti svoju veličinu i postati velika poput graška i izgledom i bojom podsećati na plod biljke ricinusa (stoga ime Ixodes ricinus .) Ženku Ixodes ricinus može se prepoznati po crvenkastom polumjesečastom zatku, za razliku od jednobojnih tamnije ili svetlije smeđih mužjaka ili ličinki.

Krpelji se najlakše prihvate ako se ljudi kreću uz nisko grmlje ili šikaru na primer pri šumskim radovima, branju šumskih plodova, gljiva ili sl., a pogoduje i odjeća od materijala s dlačicama (vuna, flanel) na kojima se krpelji najlakše zadrže.

Kako se zaštititi od uboda krpelja i eventualnih bolesti koje oni mogu preneti na čoveka?

U doba njihove najveće aktivnosti, treba pri svakom boravku u prirodi misliti i na tu mogućnost, pa se po povratku iz Zabrana kući, odmah pregledati po celom telu, posebno ona mesta gde je koža najnježnija (ali i po kosi, naročito kod dece), pa krpelja ako se prihvatio što pre odstraniti. Na taj način se praktično potpuno izbegava mogućnost zaražavanja jer je krpelju potrebno nekoliko sati od trenutka prihvaćanja da uspe preneti (dovoljna infektivna doza) zarazu.

Skidanje krpelja s tela

U poslednje vreme smatra se da je najbolje na krpelja ništa ne stavljati (ulje, lak za nokte, i dr.) kako se takvim za krpelja neugodnim podražajem ne bi podstaklo njegovo grčenje i veći ulaz možda zaraznog materijala u ubodnu ranicu. Ako se za to ipak odluči najbolje je krpelja omamiti alkoholom (poklopiti vatom natopljenom alkoholom i držati 3-5 min) i zatim pokušati skidanje uz pomoć pincete (dobra je kozmetička s ravnim vrhovima) dezinficirane alkoholom ili opaljene plamenom. Krpelja treba uhvatiti što bliže glavi da se izbegne gnječenje zatka i opreznim, smirenim potezanjem u raznim smerovima izvući ga van. Za skidanje krpelja postoje su i posebni instrumenti slični pinceti ili u obliku pločice s procepom, koji takođe dobro mogu poslužiti.

Od skidanja krpelja ne treba odustati ako ne ide lako, i na primer tek drugog dana potražiti pomoć doktora, već svakako otkinuti barem telo (zadak) jer zaostalo rilce u koži više ne može uticati na nastanak zaraze. Kasnije se onda možemo u miru pozabaviti odstranjivanjem rilca sami ili kod doktora.

Savet

U vreme glavne sezone krpelja (5.-7. mjesec) mislite na mogućnost takvog "susreta" pri svakom boravku u prirodi pa i u zabranu. Za vreme boravka treba ako je moguće birati šire putove i izbegavati provlačenje kroz gustiš, a nositi radije odeću od glatkih materijala. Delove odeće ne treba odlagati na grmlje.

Sredstva za odbijanje komaraca (repelenti) odbijaju delomično i krpelje pa se mogu primeniti nanošenjem na kožu na mestima do kojih dopire odeća ili prskanjem odeće ako su u obliku raspršivača.

Nakon povratka kući, a nije na odmet pripaziti i na samom izletu, odmah treba sebe i druge (na primjer decu) pregledati po celom telu, i ako se krpelj nađe odmah ga odstraniti. Na taj način otklonjen je najveći deo rizika koji nastaju ubodom krpelja.

Na kraju

Na kraju treba istaći da postojanje ovih zdravstvenih rizika u Zabranu, takvi pa i znatno veći uostalom postoje i na mnogim drugim šumovitim mestima u Europi, ne bi trebalo biti razlogo za izbegavanje odlaska u prirodu. A malo opreza i pozornosti, po potrebi uz imunološku zaštitu, pridoneće da ti odlasci budu i posve sigurni.

Miševi

O kakvoj se bolesti radi?

Bolest često zvana "mišja groznica" je zapravo hemoragijska groznica s bubrežnim sindromom (HGBS). Radi se o bolesti s temperaturom, oštećenjem rada bubrega i drugim smetnjama. Bolest je kod nas stalno prisutna sa različitom učestalošću od godine do godine.

Kao što joj i ime nagoveštava, vezana je uz neposredan ili posredan dodir s malim divljim šumskim glodarima i njihovim izlučevinama, mokraćom, izmetom, a češće oboljevanje ljudi nastaje obično u godinama velike brojnosti tih malih glodara. Na brojnost mogu uticati razni ekološki činioci među njima prehrambeni, klimatski i drugi, delom i nepoznati, pa se ona često ne može objasniti a niti prognozirati. Broj bolesnih ljudi tako je u velikom delu odraz zbivanja među životinjama.

Uzročnik i životinje domaćini

Uzročnik ove bolesti je virus iz skupine Hanta-virusa, rasprostranjenih u nekoliko svojih varijeteta (serotipovi, vrste) u raznim delovima sveta, u Evropi od Skandinavije do juga. Virus prirodno kruži i održava se među malim šumskim glodarima. Kod nas su to najviše riđa voluharica ( Clethrionomys glareolus ) i žutogrli miš ( Apodemus flavicollis ) a uz njih u manjoj mjeri i šumski miš ( Apodemus sylvaticus ), poljski miš ( Apodemus agrarius ), te livadska voluharica ( Microtus agrestis ). Ta infekcija za njih nije pogubna, ali čini ih izlučivačima virusa u okolinu, najviše mokraćom i izmetom.
Iz opisanih okolnosti koje mogu dovesti do zaražavanja može se zaključiti da će oboleli biti uglavnom među onim ljudima koji intenzivno, najčešće radi svog posla (na primjer šumski radnici, lovci, poljoprivrednici i sl.) u šumi dolaze u dugotrajan, neposredan ili posredan dodir s malim divljim glodarima.

Objektivno mali, potencijalni rizik još više se može smanjiti i otkloniti. Te se mere nalaze u sledećih nekoliko saveta:

• čuvati za vreme izleta svoju hranu i piće od glodara, ne ostavljati je na zemljii sl.
• održavati higijenu ruku, oprati ih, obrisati vlažnom maramicom i sl. pre jela
• izbegavati piti vodu iz neuređenih izvora i bara, jer se njima koriste i šumski glodari
• izbegavati odmaranje (ležanje) direktno na šumskom tlu, naročito na mestima gde smo videli više glodara ili njihove rupe
• ne loviti ili dirati (uginule) šumske glodare ili druge životinje

Na kraju, većina nabrojenih mera opreza i čuvanja zdravlja, ujedno štiti i od drugih bolesti koje se mogu preneti na ljude s divljih životinja (npr. leptospiroza, crijevni paraziti i dr.) i mogu se stoga uvek preporučiti svim poseticima svih šumskih predela.